Dug put

Prošlo je jako dugo vremena otkako nisam pisala ništa na ovom blogu. Trenutno je 5:17 ujutru i imam predavanja na fakultetu za 4 sata. Uopšte nisam sigurna zašto ovo pišem sada, niti šta pišem, ali neka viša sila me je naterala da se u rane jutarnje časove vratim ovde, prelistam sve postove i napišem jedan novi. Ovo će verovatno biti jedan monolog o svemu onome što se promenilo, što se nije promenilo, o mojim razmišljanjima  o stvarima koje sam pisala pre 3-4 godine i verovatno još ponešto.

Ovaj blog je slučajno započet dok sam još bila tinejdžerka, pod  najčudnijim okolnostima koje je zaista teško objasniti. Recimo samo da su ga pokrenule dve osobe. Jedna koja mi je tada značila skoro sve, a sada mi ne znači ništa i jedna koja mi nije značila ništa, a sada mi znači skoro sve (iako joj to ne pokazujem dovoljno…možda čak uopšte). Pisanje je bio način da izbacim svoja osećanja i da se opustim tokom stresnog perioda gimnazije, ali takođe i da uradim nešto kreativno i da s ne osećam potpuno beskorisno. I iz samo par članaka izrodila se moja neverovatna ljubav prema tom zanatu, koji nažalost sada retko kad praktikujem. Ponekad se i dalje setim osećaja slobode koji mi je pružalo izražavanje misli i osećanja, osećaja olakšanja kada sve izbacim iz sebe, ali pretpostavljam da sam se promenila kroz par godina, a zajedno sa mnom su se promenili i moj način pisanja i ponašanja u određenim situacijama.

I dalje imam problema sa svojim psihičkim zdravljem (što se moglo još pre  videti u mojim tekstovima) tako da pretpostavljam da period u kome sam pisala sve što postoji na mom blogu nije bio samo faza, samo sam utihnula s godinama. Kada pogledam stare tekstove lakše mi je da razumem koliko sam se razvila kao osoba, koliko sam zrelija, i koliko su sva moja kuckanja u tom periodu bili vapaj za pomoć i beg od realnosti. To nije bilo pisanje isključivo radi uživanja u pisanju (iako ne poričem da sam uživala, ali možda zbog drugih razloga?) već pisanje radi osećaja rasterećenja. Prebacivala sam u pisanu reč sve ono što nisam mogla da kažem nikome, ili nisam mogla da im kažem direktno i to je bio moj način prevazilaženja situacija sa kojim nisam umela da se nosim. Svesna sam, da je za većinu pisaca pisanje u stvari bio određeni mehanizam prevazilaženja ne tako lepe realnosti, ali mislim da bih više volela da ja sada pišem, a ne moja depresija ili anksioznost ili bilo koji drugi problem. Potrebno je pisati i o lepim stvarima, ne samo onim koje nas muče. Ipak, moram priznati da i dalje ima lepih tekstova koje rado ponovo pročitam, tako da celokupan dijapazon nije toliko loš i patetičan koliko mi se učinio na prvi pogled kada sam počela da čitam.

U periodu od ovih par godina naučila sam da se prava snaga ne nalazi u oslanjanju na druge već u verovanju u sebe, koliko god to kliše zvučalo. Naravno da ne treba odbiti pomoć onih koji su nam bliski i koji je nude, ali treba naučiti i biti sam sa sobom i suočiti se sa svojim problemima oči u metaforičke oči. Sada bih volela da ponovo nastavim tamo gde sam stala i s vremena na vreme objavim neku priču ili tekst o svojim razmišljanjima. Možda neku uobličenu analizu snova, s obzirom da već par godina vodim dnevnik o tome. Nadam se da će ovo biti jedan novi početak mog ponovnog pronalaženja ljubavi prema pisanju i da ću uspeti da ponovo pobudim neke stare odlike svog stila i uskladim ih sa novim. Neću proveravati da li je ovaj tekst koherentan i u duhu svog starog načina objave baciću ga odmah ovde da se kao siroče muči na milost i nemilost sopstvenih mana. I eto… za sada bi to bilo to.

Radujem se novim počecima, ali ne zaboravljam ni stare.

166e8594de83aa1de52d864d325be5e8

Advertisements

Long time (,) no see

Hej,cao. Nismo se odavno cule. Tacnije, mi nikada ne razgovaramo telefonom, kamoli da razgovaramo uzivo. Samo se ja ponekad pravim da si pored mene, pa ti postavljam pitanja i u sebi izmisljam odgovore. Nadam se da te poznajem dovoljno da bar poneki pogodim. Mi se nikada nismo ni videle. Ali opet smo bliskije od svih onih opipljivih stranaca oko nas. Mnogo stvarnij nego sto smo nas dve jedna drugoj. Ali bar znamo za sebe da smo stvarne. Ako si fragmenat moje maste, stvarna si koliko i ja.

Osecam se kao da ti ponovo pisem pismo. Materijala za pisanje nema, recenice su oskudne, a moje misli su negde daleko. Ipak, ti volis ta glupa, nazvrkana pisma u sarenim kovertama. Volis glupe stvari koje pisem i ja to postujem. Volise mene iako sam transparentna, iako sam los umetnik i los prijatelj. A najvise volis to sto nisi sigurna da li sam stvarna. Da li imam mane. Da li sam nestalna i da li kroz mene protice isto vreme kao kroz tebe.

Zaboravila sam kako se pise i zato znam da se neces ljutiti kada dovrsim ovu jadnu ispovest nepoznatim citaocima (i naravno tebi), udarim tacku i osvrnem se na ono sto sam nekada radila. Nije da ja to ne mogu vise. Samo iz nekog razloga kao da ne zelim vise. Kao da je sve u zivotu jedna faza koja mora da se prodje, koja ima pocetak i kraj i koja mi se cini beskrajno glupom kada se zavrsi. Volela bih da se vratim u godine zanosa i da te tada ponovo upoznam. Mozda bi tada uspela da me ubedis da zivot ne prolazi kroz faze. Sve postaje bljutavo i sivo kada pocne hladna kalkulacija.

Ja ne znam sta bih mogla da ti napisem vise. Inspiracija je osoba s kojom se srecem povremeno, nasumicno i nikada ne voli da se zadrzi dugo. Izgleda da sam joj postala dosadna. Potpuno razumljivo. Ima li sta dosadnije od novopecene odrasle osobe. Ili bar u procesu odrastanja. Cini mi se da tada moras da napustis sve u sta si nekada verovao jer svet odraslih ima svoju normu koju moras ispuniti da bi bio clan tog kluba. Veoma je dosadno, ali to je brod koji je vec potonuo odavno i ne ljulja se tako da zauvek mozes ostati miran i ususkan, ocekujuci situacije po odredjenom sablonu da se nasumicno pojave pred tobom. Redosled ne mora da bude isti, ali situacije uvek jesu.

Jako mi nedostaje da razgovaram s nekim. Osecam se usamljeno. Niko me ne razume. Svi mi saseku krila kada me uhvati polet. Cime sam to zasluzila? Moj entuzijazam je postao uveli cvet, ubran odavno, koji polako ali sigurno klone u ruznoj porcelanskoj vazi. Vec sam naucila sebe da odmah odustanem ili da se prosto zaustavim kada mi se ucini da nema smisla. Niko vise ne govori mojim jezikom. Napokon se osecam kao da sam stvarno ostala sama. A znam da nisam niko poseban i da sam kao milioni drugih. Krajnje porazavajuca cinjenica. Ponekad se pokajem sto nisam sacuvala zablude o grandioznosti. Kako bi moj otac rekao: „Ako tako razmisljas, jos si u igri. I dalje je moguce da se nesto desi.“ Meni se ne desava nista.

Mozda ako ti duh umre, smrt ces podneti lakse. Jer onda ona nema nikakvu tezinu. Nije od znacaja jer ono sto ti je bilo najlepse odavno vec ne zivi. Volela bih da znam da moji snovi i nadanja zive neki zaseban zivot van mene i da se u nekom univerzumu ostvaruju. To bi mi bila utesna nagrada za los plasman u igri koju svi moramo da igramo. Neki su samo bolji u tome, pretpostavljam.

Zaustavicu se ovde. Cekam tvoje pismo. Ovo je samo mala ispovest. Cisto da znas da me ima ovde i dalje. Samo mozda ne u istoj formi.

Odgovori na tvoje odgovore

Razgovarale smo dugo, bez reci, i to je bio najprijatniji razgovor koji sam vodila u poslednje vreme. A kad smo napokon progovorile iz nasih usta su pocele da izlaze slike secanja i nostalgija nas je obgrlila svojim ruzicastim rukama. Pomislile smo da smo na trenutak bezbedne na ovome svetu. Setismo se svih onih stavri koje su se cinile potisnute i zaboravljene iz neznanih razloga. One posecene sume, mirisa plina mog crnog upaljaca, one pesme koju nikada nismo cule… Sve to je isplivalo iz naseg ludila. Napisala si mi jednom: „Bar nisam shizofrenicna…tj. ne jos!“ A sada, kao da nas je zahvatilo to zakasnelo ludilo. Bile smo srecne bez ikakvog razloga. Ili smo mozda mi same bile taj razlog?

large

Secas li se one cudne konverzacije kada smo pokusavale od reci i sopstvenih organa da napravimo coveka? Zajedno imamo jedno oko, 4/3 jetre, tri bubrega, jednu i po zucnu kesu, i mozda tri plucna krila u najboljem slucaju. Mislim da bi zajedno cinile jednog veoma defektnog i bolesnog coveka. U mnogo gorem stanju nego sto smo mi, koji bi za sobom morao da vuce teret zivljenja sa tudjim mislima i tudjim telom.Dakle, zakljucujemo, zajedno smo mozda polovina coveka. Odvojeno verovatno ni ne postojimo. Polovina coveka bar moze da se sanira. Nista ne moze jer nista ne postoji.

large (1)

Kada smo pricale o odlasku rekla si mi da i sama zelis da pobegnes sa ovoga sveta, ali da ti nista ne garantuje da cemo se ponovo sresti, a to je preveliki teret za sebe. Opisala si to kao odbacivanje sopstvene senke i sopstvenog ega. Ja sam ti rekla da cemo se mozda sresti u nekom od proslih zivota, jer proslost, buducnost i sadasnjost su u istoj vremenskoj zoni. Neka prijatna smirenost slila nam se u kosti i spojila nas, kao sto se voda sliva niz recno kamenje u vecnost. Morao se naci nekakav kompromis pa smo se dogovorile da u sledecem zivotu budemo drvece za razliku od korova koji smo u sadasnjem. Da rastemo ka nebu i svetlosti  i dajemo plodove, a ne da isposcavamo zemlju i unistavamo sve oko sebe. Dogovorile smo se da u sledecem zivotu budemo neko drugi.

large (2)

A letter to her: Not all who wander are lost…“I have so much of you in my heart.”

Da mogu da ti napisem pismo za svaki dan u godini mislim da bi razumela zasto mrzim ljude,zasto mi se ne dopada da zivim i zasto bezim u samocu da bih popunila praznine koje ostaju posle neuspeha u koje se redovno bacam,kao bez duse.Meni je stiglo jedno pismo od tebe,koje u stvari nisi napisala.Ali ja sam ga procitala iz tvojih suza i tvog bola.Nemoj misliti da i dalje ne razmisljam o tebi.Jedina osoba o kojoj sam prestala da razmisljam sam ja.To je izgubljen slucaj,cisto da znas.Kada bi znala koliko se ljubavi krije na mojim tackastim ramenima,a koliko nemam kome da je pruzim.Jer svi su tako daleko od mene cak i kada su blizu.Ne osecam ih pod svojim prstima.Sve je postalo formalnost od koje se ne moze pobeci.

large (5)

Citajuci tvoje pismo, shvatila sam da ljubav nije ono sto govorimo vec ono sto cinimo,ali ja sam oduvek bila pasivni posmatrac.Blago nezainteresovana za svet oko mene,udubljena u onaj koji je u meni.Mozda zato ljudi misle da ne umem da volim.Mozda sam zato lutalica.Ulecem u tudje svetove pokusavajuci da pronadjem delice svog koji sam izgubula.Ali nemoj mi zameriti.Svi smo mi tuzna usamljena bica koja ne znaju sta rade u zivotu,cak i kada misle da su potpuno sigurna u svoja dela.Da li bi mi oprostila kada bih ti rekla da mi je zao?Ja sebi ne bih oprostila.’Zao mi je’ prosto nije dovoljno da otkloni rupe samoce koje covek nanosi drugom bicu.To nisu magicne reci koje otklanjaju bol i ne lece nista osim tudje savesti.

large (9)

Ali molim te,oprosti mi.Poslednja namera mi je bila da te povredim.Da nestanem.Da se osetis usamljeno.Zao mi je sto ne mogu da ti stojim pod prozorom svako vece,sa belim radama u kosi i da se svadjam sa tvojim ocem koji te neprekidno gura u ambis.Ali sada sam ja koja te je gurnula.Iako sam ziva i tople krvi koja tece.Iako bih trebala biti covek.A ponasam se kao da ne umem da budem ista drugo do lutka koja povremeno progovori.Jednom sam u sali rekla:’Moj cale je napravio loseg robota.’Koliko li samo istine ima u toj recenici.Kladim se da preliva.

large (8)

You care, and it’s all over the place…Nedostajes mi.Ponekad se pravim da je sve u redu i da me nista ne dotice.Ponekad sam ledena kraljica koja je okovala svoje srce u santu i nijedan poljubac ili dodir ne mogu da prodru kroz hladnocu.Ali mozda je to zato sto nisu u pitanju pravi ljudi.A oni su daleko,a ja vezana lancima.Za ovaj prokleti grad i svoju prokletu sudbinu da istrunem.Mislim da bi sa tobom sve bilo bolje…Ali zasto uvek postoji neka planina tamo gde bih trebala da ugledam sunce?A kada stignem na vrh te planine,sunce zadje i ostajem sama na hladnoci.Ne mislim da si ti takva,samo zelim da znas da je zivot varljiv i da su ljudi varljivi i da su suze varljive.Ponekad lazemo sami sebe.Ponekad patimo.

tumblr_nhqloy7E7t1tmbojeo1_1280

Oprosti ako ovo nije ono sto si zelela da cujes ili se nadala.Stvarno lose baratam recima u poslednje vreme.Volela bih da mogu da teku kao reka,ali moje reci su stajace vode.Upravo mi je proleteo golub kraj prozora i napolju je divno suncano jutro.To me podseca na dane kada sam i dalje umela da budem srecna.Volela bih da mozemo biti srecne zajedno,da zivimo zajedno…Jer iskreno,ja ne znam sta je zivot.Kada mi kazete:’Zivi’ ja cu samo da nakrenem blago glavu i pogledam vas svojim mocvarnim ocima.Jer u mom vokabularu zivot je nedefinisani sklop slucajnosti, a zivljenje nepoznata rec.Molim te nauci me da zivim.Inace cu samo razgledati zivot,sto je pomalo tuzno i dosadno,zar ne?

large

Hajde da drzimo flase od vina umesto vaza.Da planinarimo i da slikamo oblake.Hajde,hajde,hajde!Ucini nesto!Ruke su mi vezane.Ja samo mogu da se nadjem sa tobom na pola puta.Ne ostavljaj me samu.Tako je neprijatno u ovom skucenom svetu.Tako je sve ograniceno i ostrih ivica.Posecicu se jednoga dana i vise nikada neces cuti za mene.Zaboravices da postojim.A ja zelim da ti pokazem toliko knjiga i toliko mesta.Hajde da ne isparimo.Nije nam sudjeno da budemo mravi na ovoj planeti.Ostavimo to onim prosecnim potrosacima kiseonika.Let’s be giants.Let’s conquer the world.

large (6)

Toliko te ima u mom srcu sada da sve ovo boli.Ali dopada mi se.Napokon,malo zivota.Jer zivot bez bola je suplja casa.Toliko volim kako me nateras da osetim sve odjednom kada pisem tebi.Kako me prodrmaju nostalgicni mirisi,slike i osecanja.Eto,I have so much of you in my heart that it’s falling apart.

large (1)

A letter to her: Njen dan

scripturient

tea party

time check: 04.59 pm

Neke stvari su me uvek činile nervoznom. Reći nekome koliko ti znači, zagrliti nekoga koga nisi video već dugo ali ti nedostaje, upoznavanje novih ljudi, susreti sa izgubljenim i nesuđenim ljudima, recitovanje pesme pred punom učionicom ili ti.

Ti si sve što me pokreće i uništava, ti si zla sudbina, ti si život i smrt, ti si halucinacija. Danas je tvoj dan jer si za godinu starija, danas si centar sveta svih ljudi koji te vole i poznaju. Da, ljudi te poznaju i vole iako ti voliš da izigravaš hladnu i nedodirljivu. Ti si kao vazduh, postojiš svugde. Očima nevidljiva, usnama i telu dodirljiva.

Ti lomiš srca i kidaš utrobe, ali ipak si veličanstvena u svetu iz kog potičeš. Mogla bih te opisati sa bezbroj reči i mogla bih te lagati govoreći ti o onome što nisi. Mogla bih ti reći da si najlepša devojka…

View original post 378 more words

Za njen 18. rodjendan

Trcala sam niz stanicu dok se teska novembarska kisa slivala niz moje lice i dobovala po trotoaru.Maskara mi se razmazala i verovatno sam izgledala kao neki psihoticni ubica kome je mesto u horor filmu.Ali tada me nije bilo briga za kisu,za maskaru ili cinjenicu da sam gacala po baricama vode u svojim patikama.Samo sam zelela da stignem na voz na vreme i da odem do nje da  je zagrlim.Secam se svog 18. rodjendana.To je bilo sve sem spektakl.Bucna muzika u malom zagusljivom prostoru i brdo ljudi koje ne poznajem.Nemogucnost da pridjem alkoholu samo je otezavala vec dovoljno tesku situaciju.Pluca su mi bila puna zaparine, a u sebi sam vristala:“Spasite me.Ne mogu vise!“Nadala sam se da njen rodjendan nece proci tako.To je trebao biti poseban dan,za pamcenje.Jednom punis 18 i nikad vise.

Skocila sam na stepenice voza i uletela u kupe poput manijaka.Imala sam ludu srecu da je bio prazan inace bi me prenerazeni ljudi verovatno isterali.Bila je noc i nisam ocekivala da ce iko i putovati u to doba.Sela sam i krenula da cedim kosu i brisem razmazanu sminku.Posto sam uspela da se iole upristojim pogledala sam u torbu.Olaksanje me je preplavilo kada sam videla da je maleni paketic umotan u crveni papir i dalje suv.Bilo bi stvarno nezgodno kada bi se natopio vodom koliko i ja.Zavalila sam se u sediste i izvadila kartu u slucaju da kondukter prodje i zatrazi je.Da li ce uopste biti budna kada ja dodjem?Imala je naviku da spava dugo i to bez prestanka,a meni je uvek bilo zao da je budim.Mucilo me je kako se oseca,da li je sada bar malo srecnija, ili je za nju sve ovo jedna velika parada.Jos jedan dan kao i svi drugi.

Dok sam se cedila po sedistu u kupe je usla jos jedna mokra devojka sa kosom slepljenom za svoje lepo bledo okruglasto lice.Sela je preko puta mene,sa druge strane i odlozila svoj veliki plavi ranac na mesto do nje.Izgledala je sasvim izgubljeno.Posle nekoliko sekundi se okrenula ka meni i zapitala me:“Je l i vi idete do poslednje stanice?“ Bilo mi je cudno sto mi persira posto smo bile priblizno istih godina,ali sam svejedno uljudno odgovorila.Nakon toga je ona izvadila debelu knjigu i zadubila se u citanje,ocigledno mnogo spokojnija sto ne mora da putuje sama.Ja sam u sebi sapatom odbrojavala minute koji su me delili od moje poslednje stanice i igrala se narukvicom koja je cvrsto bila privezana za moj zglob.Narukvica nije imala neko posebno znacenje,ali volela sam da je nosim jer je bila upadljivo tirkizna a to mi je inace omiljena boja.

Vreme je zacudjujuce brzo prolazilo u vozu.Bili smo tri stanice daleko od poslednjeg stajalista i devojka je brizno odlozila svoju knjigu nazad u ranac.Navukla je kapuljacu na svoju mokru glavu i sklupcala se u sedistu.Bilo mi je neprijatno da je ista pitam iako me je zanimalo kuda ide u ove kasne sate.Stanica za stanicom su proletale pored nas i pre nego sto smo uspele da shvatimo bile smo  poslednje na vozu i stajaliste je bilo na pet minuta od nas.Devojka je ustala i nabacila ranac na ledja a onda se okrenula i uputila mi srdacan osmeh.“Hvala vam sto ste mi pravili drustvo.Cesto se osecam usamljeno i neprijatno kada moram da putujem sama u ove sitne sate.“ Klimnula sam glavom i nasmesila se.“Nikakav problem.Drago mi je da sam vam olaksala.“Bilo mi je neprirodno da joj persiram.Nisam navikla na takav neformalan odnos medju vrsnjacima.

Voz je stao.Napolju je i dalje lila kisa samo sto se cinilo da sada i seva.Devojka je izletela iz voza i nestala u noci.Ja sam sela na klupu koja je bila ispod nastresnice i uzela telefon u ruke.Ako je sada probudim osecacu grizu savsest narednih nedelju dana.Svejedno sam okrenula broj.Niko se nije javljao.Tako je pocela moja potraga za njenom kucom,jer u mraku sam slabo videla table sa brojevima i adresama.Trebalo mi je bar sat vremena dok se nisam obrela na njenim vratima.Sva svetla u kuci su bila ugasena.Osetila sam blago razocaranje i hladnocu u kostima zbog natopljene odece.Polozila sam crveni paketic i izvadila papir iz torbe.Brzo sam naskrabala na njemu ono sto sam imala i vratila se nazad na stanicu.Sela sam na klupu i pitala se sta mi je sada ciniti.Za sat vremena je prolazio  drugi voz.Sklupcala sam se pomalo se tresuci i nastavila da cekam.

Ne znam sta se dogodilo,ali izgleda da sam zaspala.Samo se secam da su mi u jednom trenutku kapci bili veoma teski i da sam u san utonula sa strahom da cu umreti od zime ili se probuditi sa zapaljenjem pluca.Ali kada sam otvorila oci videla sam kako lezim na klupi na stanici,zamotana u cebe,naslonjena o necije rame.To je bila ona.Zmurela je.Nisam bila sigurna da li spava ili joj je samo prijatnije kada zatvori oci.Podigla sam se i pogledala na sat.Pet ujutru.Otkud onda ona ovde sa cebetom?Nisam zelela da je budim.Verovatno nije bila kuci kada sam joj dosla na vrata i videla je poruku kada se vracala.“Dosla sam.Pokusaj da me nadjes na stanici,mozda budem tu.“I stvarno je pokusala.Nasmesila sam se i obavila cebe preko njenih ramena da joj ne bi bilo hladno.Videla sam svoj dah dok sam polako i tesko izdisala i znala sam da nam se zima blizi.Mokri trotoari su mirisali na kisu i opalo lisce.Ona voli zimu,a ja je volim zbog toga.Opipala sam dzepove svog kaputa.U njima je boravila potpuno suva paklica Malboro Gold-a.Znala sam da su joj to omiljene cigarete i jedva sam cekala da se probudi pa da ih podelimo uz jutarnju kafu.Umotala sam nas jos cvrsce u cebe,sklupcala se pored nje,zatvorila oci i prosaputala joj:“Srecan rodjendan.“

tumblr_n6dq4jetIg1r6w28to1_500

I will try to fix you pt. III (produzena verzija)

Nelagodnao sam se promeskoljila i pogledala u stranu.Videla sam da neka devojka pilji u nas i bilo mi je veoma neprijatno.Kako li smo samo izgledali ljudima sa strane?Dva mentalna slucaja koja su dosla da procaskaju o tome koje lekove piju da bi zaustavili napade anksioznosti ili da podele iskustva sa prethodne terapije sa psihijatrom.Devojka se na moje veliko cudjenje nasmesila i mahnula.On se okrenuo,zmirnuo nekoliko puta i otpozdravio uz blagi osmejak.Izgledao je kao neko umiljato mace,ali sama ta pomisao me je jako posramila da sam oborila glavu i samo tupo buljila u belinu stocica.Za kratko vreme provedeno u ustanovi osetila sam vise stvari nego u poslednjih nekoliko meseci ziveci svoj svakodnevni zivot u onom malenom zatupljenom gradu.Okrenuo se ka meni i promrmljao:“Dobra prijateljica.Upoznacu vas.Imate zajednickih stvari.“Nisam znala sta je pod tim mislio.Devojka mi je izgledala snazno i energicno,a ja sam opet bila poput uvele biljke.Oklembesenih listova i sa laticama koje su polako opadale.

Napokon nam je stigla kafa.Zacudilo me je koliko je u stvari bila dobra,cak vrhunska.Da su drugi ljudi znali da u ovoj zabiti postoji mesto gde se kuvaju ovako dobre kafe mislim da bi sve vrvelo od ‘pacijenata’.Svi bi dosli da prijave neku bolest koja traje otprilike dva tri sata,dok se ne popiju dve kafice i ne ispusi pet,sest cigareta.Moj sabesednik se igrao sa svojom belom paklom.Proucavao je do detalja,bacao u vazduh…Cinilo se kao da je zaboravio na moje prisustvo.Kao i do sada bio je maksimalno koncentrisan na ono sto radi i to me je fasciniralo.Nisam mogla da odvojim svoj pogled od njega i pocela sam da osecam vrelinu u obrazima.Sasvim sigurno da sam crvenela kao dete.Promeskoljila sam se i nastavila da gledam orhideje cekajuci da mi se obrati.Imala sam nekakav neodredjen strah po pitanju obracanja jos od onog trenutka kada sam mu pogledala u oci.Plasila sam se sta bi jos mogao da izvuce ili pomisli o meni na osnovu onoga sto bih mu rekla,nacina na koji to kazem i reakcije na njegov odgovor.Zavalila sam se u stolicu i srknula jos malo kafe.

Odjednom je zustrim i naglim pokretom,hvatajuci paklicu koja je lebdela u vazduhu,zakucao za sto i gurnuo ka meni.Vesto je jednim prstom otvorio i pogledao me veoma prodorno:“Uzmi jednu.“Nisam mogla da ga odbijem.Mislim da ne bih mogla da odbijem bilo sta kada je dolazilo od njega.Zapalila sam cigaretu i izdahnula srebrnkasti dim.Bile su carobne.Takve ne mozete da nadjete nigde po obicnim prodavnicama.Kao da je znao o cemu razmisljam nehajno je dodao:“Otac mi ih salje iz Francuske.On radi tamo  pa ne moze bas da me posecuje cesto.Mozda dva puta godisnje.A tada preferiram da to ne bude ovde.“Nisam morala da ga pitam zasto nije zeleo da otac dolazi u posetu pravo na kliniku.Cela ustanova je bazdila na medikamente,po zidovima su se videli otisci znojavih dlanova pacijenata koje su prinudno vukli u njihove sobe.Nista u ovom mestu nije bilo narocito lepo.To nikako nije bio ambijent za porodicno okupljanje.Videla sam da se ponovo zagledao u neku tacku u prostoru.Oci su vrlo brzo pocele da mu setaju po okolini.Pitala sam se,sta je to sto on zna a mi ne?

Cinilo se da je zaboravio razlog sto me je doveo ovde i meni je u neku ruku i laknulo.Nisam osecala da zelim da pricam o tome,a kada malo bolje razmislim,toliko sam bila uzbudjena da sam pocela da mislim da ne postoji pravi razlog sto sam uopste dosla.Cinilo mi se da sam poslednjih nekoliko godina izmislila u svojoj glavi za neko kratko vreme i da se taj mali imaginarni scenario odvijao samo tu,a da je realnost bila blistava i vedra,puna iskrica.Slicnih onima koje sam tog dana videla u ocima tog momka.Napokon mi se obratio,bas onda kada sam ja pocela da zapadam sve dublje u ambise misli.“Izvini.Imam malih problema sa paznjom nekada.Mislim da ces uskoro saznati u cemu je problem.Mada,nije mi prijatno kada to izadje na videlo ljudima.“Naglo je zacutao,a ja sam se vise nego ikada plasila da progovorim.Da li da mu kazem da je u redu i da ne mora da mi prica o svojim problemima? Da li bi to znacilo da me onda oni ne zanimaju i da sam bezosecajna? A opet sve me je zanimalo veoma.A ako pokusam da ga ispitujem ispascu nametljiva?Zbunjivale su me tu misli koje su dolazile kao bujice.

„Oprosti opet.Navicices se uskoro na nacin na koji izlazem stvari.Nadam se da cemo postati prijatelji.Jedino tada ces moci na nesto i da se naviknes.“Ta recenica me je zbunila.Nisam imala predstavu kako da je shvatim,a opet ni kako da uzvratim.Samo sam promumlala:“Naravno“,i nastavila da srcem kafu.Primetila sam da konstantno gleda u mene.Podigla sam pogled sa soljice i nervozno prekrstila noge.“Dakle ipak cu morati da te nateram da pricas?I mislio sam da ce biti tako.Ponadala si se da sam zaboravio zasto sam te izveo.“Morala sam da priznam da je to istina tako da sam potvrdno klimnula glavom.Podlaktio se i ruke sklopio nezno dlanom o dlan,kao da se moli.“I meni je bilo neprijatno da pricam o svojoj nesreci.I dalje jeste,ali to je jedini nacin da je bar malo prevazidjes.Da se rasteretis.Tesko je kada moras da vuces sam sebe na ledjima.“Zamolila sam ga za jos jednu cigaretu a onda ga upitala sta ga zanima.Odustala sam od  toga da krijem stvari od njega.Znala sam od prvog dana da on ima svoje nacine za saznavanje stvari i da sve uvek na kraju dospe do njega.

„Konkretno?Cemu praznina u tvojim ocima? Ili bolje da preformulisem:cemu ona praznina koju sam video pre pola sata?“Posramila sam se i pokusavajuci to da sakrijem zarila sam lice u sake.Dakle na meni se primecivalo uzbudjenje.To novo poznanstvo me je toliko fasciniralo da mi se to cak videlo u ocima.Brzo sam podigla lice ka njegovom i pokusavajuci da budem sto samouverenija progovorila:“Ne laskaj sebi toliko.To je samo nuspojava svezeg vazduha.“A onda sam zastala da bih svarila sta sam upravo rekla.Pocela sam blago da vristim u sebi.“Prokletinjo“,pomislih,“sada si se sasvim odala.“Ali cinilo se da je on svestan situacije i da joj bas zato nije pridavao veliki znacaj.Samo je dodao:“Pa dobro.Covek je srecan samo kad je zdrav.Odistinski srecan.“Trepnula sam i tuzno se zagledala u cigaretu koja je dogorevala.Da,zdravlje je oduvek bilo sve.Bilo da je mentalno ili fizicko.Srecan je samo onaj ko je zdrav.A tome veoma dorpinosi jos i ako je glup.“Slazem se.Nista bez toga.“Cutali smo nekoliko minuta,jer sam ja pokusavala da skupim hrabrosti da progovorim.Onda sam samo iz cista mira pocela.

„Moj pogled,on je prazan vec nekoliko godina.Postepeno se gasio da bi na kraju sasvim nestalo svako svetlo u njemu.Ti me u stvari pitas sta su moji problemi.Ukratko cu ti reci.Zanemareno dete iz ugledne porodice od koga se svasta ocekuje.Ja ne mogu da ispunim ta ocekivanja,a ne mogu ni da podnesem sto moji roditelji vole moje uspehe,a ne mene.Nemam prijatelja.Tacnije,mozda dva,od kojih je jedan moja macka Ofelija.A ako racunamo i moj asparagus onda tri.I sve sam ih tako sebicno ostavila da came sa onim snobovima.Moj ljudski prijatelj je Nina.Ona je malo starija,lepsa i pametnija.Nisam sigurna zasto se u stvari druzi sa mnom.Mozda je prosto toliko dobra osoba.Stvarno ne znam.I pored toga,ona ima svoj zivot.Ja se osecam usamljeno,a ono dvoje nisu bas pricljivi.Pre nekoliko godina jetra mi je otkazala zbog gadosti koje sam priredjivala sebi svakoga dana.Obolela sam,a da nikada do kraja nisam shvatila ozbiljnost svega.Prosto se osecam da se zivot srusio na mene.Nemam ono sto zelim da imam,a nemam ni snage ni volje da idem za tim.Ljubomorna sam na svakoga ko ima tu mentalnu crvstinu da se izvuce iz blata i posegne za zvezdama.Ja je nemam.“

Pocutao je nekoliko sekundi a onda mi ponudio jos jednu cigaretu.Rado sam je prihvatila jer sam se osecala izmoreno i iscedjeno.Ali kao da je nekakav neopisiv teret spao sa mojih ramena.Napokon je neko saslusao sta imam da kazem bez toga da me je prekidao ili mi na kraju samo dobacio da ne umem da zivim.Takodje nije bio ni moja macka ni moja biljka,a to je bila jos jedna olaksavajuca okolnost.Kada je progovorio,osetila sam neznost u njegovom glasu.Posle njegovog malog govora,nisam mogla a da ne pozelim da ostatak zivota provedem u ovoj ustanovi samo zbog razgovora s njim.“Dakle jedan problem stvara drugi?Razumem.Veruj mi,svaki teret je najtezi.Neke stvari su odistinski nepopravljive,a mi ne mozemo da ih ignorisemo.Guse ono sto je ljudsko u nama.Guse coveka koji traga za onim za sta je stvoren a vecito biva uskracen.Bila to roditeljska ljubav,prijateljstvo,stvaralastvo…Cim previse stvari zafali stvara se jaz koji pokusavamo da popunimo neuspesno,a kada shvatimo da nista ne pomaze,okrecemo se drugim izlazima.Samo sto svi oni vode na isto mesto.Ali ti si samo covek.Stagod da mislila o sebi trenutno,uveravam te da ne gresis i da nisi losa.Ovo je bila prava odluka za tebe.Bicu tu,nadam se,da vidim kako ti je bolje.“

Nesvesno mi je potekla suza niz obraz.Njegovo saosecanje je odzvanjalo u mojim usima poput pesme bogova.Osetila sam se oslabljeno,sve vise zeljna kontakta sa njim.Sa svim ljudima koji su bili tu.Brzo sam obrisala suzu.“Iskren si?Nemoj da mi govoris ovakve stvari ako ih ne mislis.Ovo je bitno za mene.“Klimnuo je glavom u znak odobravanja na to da shvata kako su ovakve stvari od velike vaznosti.Onda je dodao:“Neko mora da voli ovaj svet i ljude na njemu onakve kakvi su.Ja sam na sebe preuzeo to breme.I uvek cu biti iskren u onome sto mislim.Na to uvek racunaj.Morao sam na tezi nacin da otkrijem kako je biti u centru mrznje i gadjenja.Devet krugova pakla su mala deca za ono sto neki od nas prozivljavaju ovde na zemlji.Budi uverena da te necu izdati.“Usne su mi podrhtavale,ruke su mi se tresle.Nasla sam prijatelja tamo gde nikada nisam mislila da cu naci ista osim jos gorcine.“Mogu li i ja da budem iskrena?“Njegov pogled je delovao ohrabrujuce.Napokon sam uspela da razaznam boju njegovih ociju i bila sam zadovolja tim otkricem.Bile su to najcudnije zelene oci na svetu,iako ce se za mene one oduvek presijavati u bojama duge.“Mislim da si bio moj prijatelj i pre nego sto sam dosla ovde.“Na licu mu se videlo da je ocekivao mozda neki drugaciji odgovor,verovatno nesto manje otrcano ili vise mastovito,ali samo se nasmejao i rekao:“Naravno.Ja sam svaciji prijatelj dok mi on ne dokaze suprotno.“

Sedeli smo do kasno uvece i ispusilli dve pakle cigareta i popili deset kafa.Sestra samo sto se nije izdrala na nas kada nas je zatekla u basti i videla sav krs na stolu.Kafekuvarica se smejala sa vrata i namigivala nam,praveci grimase sestri iza ledja.I mi smo se smejali zajedno sa njom i neiskreno izvinjavali sestri na nepostovanju pravila.Te veceri sam ga sanjala kako sedi na balkonu i gleda u daljinu.Kada sam stala pored njega pred mojim ocima su poceli da se pojaljuju sareni baloni,egzoticne ptice,entiteti za koje cak nisam ni mogla da odredim sta su jer sam ih prvi put videla u zivotu.Bio je to fatastican san.Po prvi put mi je bilo drago sto postojim

tumblr_n9l3f49jjv1rnqmsdo1_500

I will try to fix you:from another perspective

Tog dana nisam planirala da budem druzeljubiva.Ugrizla sam dve medicinske sestre,polila bolnicara vrelim cajem i rekla doktorki da moze da zabije svoju dijagnozu tamo gde sunce ne sija.Zbog toga me je poslala da visim u svojoj sobi dok ona pozove moje „staratelje“,kako je ona volela da kaze.Moji roditelji nisu bas bili neki staratelji s obzirom da su me strpali ovde.Nisam mislila da ce me jedan ispad dovesti do psihijatrijske ustanove.

Camovanje u sobi nije bila neka kazna za mene s obzirom da sam preferirala samocu.Tog dana sve mi je izgledalo rutinski.Cak i dok ovo govorim sada osecam se kao zarobljenik rutine.Nabrajam uredno svaki dogadjaj kao da je od neke velike vaznosti.Dok sam se lenjo teturala do nje,namerno vukuci noge po izlizanom linoleumu znajuci koliko to iritira svo osoblje,a pogotovo doktorku,videla sam svog zamisljenog ortaka kako se tetura niz hodnik.

„Pomaze Bog Mesecaru.Kud si se ti to uputio?“Prozvala sam ga Mesecar zato sto je uvek izgledao kao da mesecari unaokolo.Bio je redovno pogubljen i cinilo se da mu je pogled uvek fiksiran na nekoga ili nesto,ali nikada nisam utvrdila na sta jer je prostor ispred njega konstantno bio prazan.Imala sam nekoliko teorija sta je njega strefio ali sam mi nikada nije rekao zbog cega su ga strpali u ovu ludaru.Izgledao je kao dete raspalog braka dvoje psihoticara.Jednom je cak pomenuo da mu je majka u bolnici.Pitam se samo kojoj vrsti bolnice.

Okrenuo se ka meni kao prenut iz dubokog sna i nekoliko trenutaka samo prazno zurio kao da uopste nisam tu.Kada se njegov um napokon probudio iz duboke hibernacije u koju je redovno zapadao bez ikakvog upozorenja,podigao je ruku u znak pozdrava i uperio prstom ka kraju hodnika.“Idem da vidim novajliju.Cuo sam da se neko sam prijavio ovde.Hocu da vidim kakva je to osoba u pitanju.“Mesecar je uvek voleo da docekuje ljude i svi su ga znali.U stvari,mislim da je on ovde bio pre svih nas.Ne postoji osoba koja je ovde profiltrirala a da ga nije upoznala ili ga se ne seca.Verovatno su ga smestili jos kao dete.Pitala sam se kakvi to roditelji mogu da gurnu svoju krv i meso u instituciju i pri tom da nikada ne dodju u posetu.Nikada nisam videla da mu je iko dosao,niti se on zalio sto je tako.Nas dragi Mesecar je bio sam samcit na ovom svetu.

Blago me je zaintrigirala ova vest.Zanimalo me je:ko je bio dovoljno lud da sam sebe ubaci u ovu kucu strave i uzasa.Ta osoba mora da je imala problema koliko svi mi ovde zajedno,ili jos gore,umisljala da ih ima vise nego sto je bilo realno stanje.Znala sam da cu kad tad imati priliku da se susretnem sa tom nesrecnom dusom.I da se necemo lepo slagati.Jer ja se slabo slazem sa ljudima.A i oni izbegavaju da se sloze sa mnom jer su svesni da ce im to doneti nekakvu nevolju.Ali zato je Mesecko,dnevni Mesecar nase male horor kuce prihvatio moje drsko ponasanje kao znak ljubavi i prijateljstva jos od prvog dana kada sam pokusala da mu izbijem vazduh svojim kolenom.To ja zovem prijateljstvom.Nisi mi pravi prijatelj ako ne mozes da podneses moje prvo mlacenje.

„Lepo se provedi u viziti i zbogom ostaj.Ja sam trenutno kaznjena.Docicu da se poigram sa vama kasnije.“Volela sam da se salim sa njim,a on je sve to prihvatao nekako detinje,uvek sa osmehom na licu.Onaj ko nije voleo naseg Mesecka,nije bio covek.Cak i oni tesko oboleli,vezani za krevet bi se osmehivali kada skoro necujno prolebdi kroz njihove hodnike.Bilo je necega u tom momku i on je bio svestan toga.Zavalila sam se na krevet i zapalila cigaretu.Belicasti dim se poput kakve mlecne skrame razleteo i poceo da igra po mojoj sobi.Bilo je zagusljivo,ali nije mi smetalo.Namerno nikada nisam vetrila jer sam volela kada bi se miris mojih mentol cigareta zadrzao na zavesama i posteljini.To me je smirivalo kada nocu ne bih mogla da spavam.Tako sam znala da sam na svojoj teritoriji.

Cula sam klaparanje klompi po hodniku.Mora da su sestra i doktorka srljale meni u vizitu,da mi kazu kako su moji roditelji veoma besni zbog mog nedolicnog ponasanja.Dobila sam nalet besa i cigareta mi je ispala iz ruke i tresnula po podu.Uzareni pepeo se razleteo na sve strane svetleci kao hiljadu zvezda.Necijih tudjih zvezda,jer moje zvezde su se davno ugasile.Opcinila me je ta slika.Ti maleni odblesci poslednje svetlosti umiruceg zara.Samo sam sela i tupo se zagledala u mrtvi,sivi pepeo koji je ostao na mestu gde su sijale one prelepe zvezdice.Nisam mogla vise da izdrzim da budem zatvorena,nesto u meni je puklo.Izletela sam iz sobe i protrcala pored dve zene koje su zgranuto gledle za mnom.Basta.Morala sam da dodjem do baste.Do vazduha.Tada sam videla Mesecara kako sedi sa jednom devojkom.Veoma tuznom devojkom.Odmah sam je krstila.Od tog dana Mesecar je dobio svoju saputnicu: Zvezdicu.

tumblr_m2c2eaA6l21qkt9aoo1_500

A letter to her: I recived your letter

Pismo je dobilo odgovor u nekom trenutku u vremenu…

scripturient

wish

Najdraža moja,

Prošlo je mnogo vremena otkako sam čula tvoj glas i gledala te umorne oči u kojima se ogledala tvoja duša. Poslednji put kad sam te videla, nosila si jedan od tvojih sumornih dukseva i kuvala mi čaj, govorila si kako se nadaš da ću jednog dana sama sebi skuvati ‘prokleti čaj’, tako si govorila. A ja sam pak želela da imam tebe i to kuvanje čaja, zauvek, ali to nije bio slučaj.

Izgubila si se, ja sam te izgubila.

Sati i sati sedenja na verandi, trzanje na svaki šum, paranoja koja me je kidala iznutra i suze koje su me umivale, a tebe sam mogla da vidim jedino u trenucima mentalnog rastrojstva, kao halucinaciju koju sam uporno želela da stežem u zagrljaju.

Otkako te nema, ja nemam nikoga i ništa. Moje ruke odbijaju da pišu i u meni na hiljade i hiljade misli dnevno pustoši lobanju, moleći da…

View original post 551 more words

A letter to her

Draga moja,

Izvini sto sam otisla i ostavila te ovako dugo,da trpis muke kroz koje sam sigurna da sada prolazis sasvim sama.Veruj mi,nisam to uradila namerno.Iskreno ne znam ni zasto sam to uradila.Samo sam otisla na trenutak da kupim caj i spagete.Mislim da sam se na putu do prodavnice izgubila i sada ne znam kako da se vratim kuci,iako sam istom stazom isla milion puta.Nisam sigurna ni da li ce ovo pismo ikada dospeti do tebe,ali saljem ti svoju poslednju zalihu nade da prebrodis ovaj tezak period.

Ne secam se kada smo poslednji put citale zajedno pesme i plakale na verandi saljuci pisma na jesenjim listovima nekim prijateljima koji su davno otputovali daleko.Proslo je mnogo vremena otkako smo se videle poslednji put.Sigurno si porasla i mora da si postala jako lepa.Znam da je smesno cuti da se ljudi izgube na putu do prodavnice ali takve stvari se izgleda desavaju.Znaj da mi to nikada nije bila namera.Jedino sto sam ikada htela jeste da budes srecna,a znam da ne mozes da zgrabis srecu sama.Cak i kada smo je jurile u paru bilo je tesko.Stalno se migoljila i izmicala.

Volela bih da mogu da znam da si pronasla nekoga ko ce da te stiti i kuva ti caj,jer verujem da si i dalje bolesljiva devojcica.Ovaj svet je okrutan,a neko tako mali i nezan poput tebe ce tesko opstati.Molim te,nauci bar da kuvas caj.Moj ugazeni pupoljce.Da li si se ikada rascvetala u cvet ili te je zemljiste zagadilo i oslabilo?Da li su te insekti napali?Nije svakom cvetu sudjeno da procveta.

Sedim i pusim poslednju cigaretu na hladnom trotaru misleci na tebe.Da li ti je toplo sada u krevetu?Jesi li se pokrila svojim omiljenim cebetom?Nosis li jos onu tufnastu pidzamu ili si je prerasla za sve ovo vreme?Stvarno nikada nisam nameravala da te ostavim ovako.Znam da ti je tesko.Mama i tata su verovatno mnogo zabrinuti za tebe.Mozda se pitaju i gde sam ja.Mozda ne.U svakom slucaju nemoj ih mnogo muciti.Oni uvek zele najbolje,iako mozda ne umeju bolje.

Volela bih da ti pisem do sutra ali imam samo jednu olovku.Nadam se da ces mi jednoga dana uzvratiti pismom kada ovo stigne do tebe,a zelim da verujem da hoce.Verujem da ces mi tada reci kako si srecna i kako si pronasla svoj mir.Oduvek si bila tako tiha.Sigurna sam da se to nije promenilo.Nemoj nikada odustajati od stvari koje volis.Cak i ako si mene zaboravila,nemoj zaboraviti onaj zar u ocima kada si tupila bojice crtajuci i farbajuci prazne povrsine po ceo dan,negde u svom svetu.Nemoj zapostavjati nase drugare na policama.Ne daj im da se uprasnjave i zapadnu u samocu.Posalji mi slike.Posalji mi slike svakog lepog dana i mesta koje si obisla dok nisam bila tu.Znam da volis da fotografises.

Obecavam,cim shvatim kako da se vratim natrag docicu po tebe.Nacicu te i oticicemo na ono putovanje koje smo oduvek zelele.Samo nas dve.Do tada cuvaj se.Nikada nemoj odustajati.Ne ogranicavaj se vremenom.Uskoro cemo se naci.

S puno postovanja i ljubavi,tvoja jedina i poslednja,

Ti.

tumblr_n0y05v18Dx1scy4uko1_500